|
Vidi,
sad sam do'o
k tebi,
da mi sine rujna zora,
al' zaludu, dua
j' moja
otrovana od sumora.
Ne daj meni svoje ruke,
kud
će
u mrak srcem golim,
okreni se, stegni srce,
zaborav' me, ja te molim.
Vi',
ja nisam nikad plak'o,
ja sam gut'o suze svoje, -
gorke suze, bujna reka,
potopiće
nas oboje.
Ne daj meni svoje ruke, -
malena si, nevina si...
Meni dođu
strani
časi,
da mi smrkne, svet s' ugasi.
Pa iz pakla mune sumnja,
a kad ona na
to sine, -
strahota je onda videt
ljubav, veru i vrline.
U toj tmini, grozotini,
i tebe bi boli stisli;
a ja moda,
to jo
nikad,
izrek'o bih crne misli.
Izrek'o bih gde se očaj,
gde se
ivot smirit moe,
-
a ti, duo,
bezazlenko...
Oh, sačuvaj,
blagi boe!
|
