K O D   K I C O Š A
 
XXII
Vidiš, sad sam doš'o k tebi,
da mi sine rujna zora,
al' zaludu, duša j' moja
otrovana od sumora.
 
Ne daj meni svoje ruke,
kud ćeš u mrak srcem golim,
okreni se, stegni srce,
zaborav' me, ja te molim.
 
Vi'š, ja nisam nikad plak'o,
ja sam gut'o suze svoje, -
gorke suze, bujna reka,
potopiće nas oboje.
 
Ne daj meni svoje ruke, -
malena si, nevina si...
Meni dođu strašni časi,
da mi smrkne, svet s' ugasi.
 
Pa iz pakla mune sumnja,
a kad ona na što sine, -
strahota je onda videt
ljubav, veru i vrline.
 
U toj tmini, grozotini,
i tebe bi boli stisli;
a ja možda, što još nikad,
izrek'o bih crne misli.
 
Izrek'o bih gde se očaj,
gde se život smirit može, -
a ti, dušo, bezazlenko...
Oh, sačuvaj, blagi bože!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Copyright © 2005-2012 kodkicoša.com