|
pred izborom poslanika na
Srpski narodni sabor
Dušmani
se ljuto roje,
teško
onom koji drema!
Srbadijo, oči
moje,
zar ne vidiš
šta se sprema?
Zar ne vidiš
kako su se
žile tvoje otvorile,
a otrovni crvi hoće
u krv tvoju da umile!
Zar ne
čuješ
gde te zovu
da sam sebi kopaš
groba!
A nad tobom anđ'o
viče:
Sad se preni, još
je doba!
Još
u tebi srce kuca.
Još
u tebi snaga bije,
jošte
mnogi u snu preza
kad se seti Srbadije.
Još
na tvoji' grudi' stoji
amajlija protiv vraga,
još
u tvojoj slozi leži
tvoja sreća,
tvoja snaga.
Al' zašto
se zlotvor smeši?
Zar ne
čuješ
e ti s' ruga
da ti nisi kadar skupit
sedamdeset i pet druga,
sedamdeset i pet brata
od jednoga soja kruta,
što
će reći:
"Natrag, krivdo!"
sedamdeset i pet puta.
U koje je jedna volja,
jedna duša
zadahnuta,
što
će kliknut: "Ne dam
ti se!"
sedamdeset i pet puta, -
sedamdeset i pet ptica,
s jednim duhom i
željama,
od jednoga
žarkog ognja
sedamdeset i pet plama;
pa da budu jedna glasa,
da sokoli budu sami,
da nijedan, - baš
nijedan,
obraza ti ne posrami;
da udariš
temelj sreći,
za kojom ti duša
žudi,
da i dušman
mora reci:
Be aferim, to su ljudi!
Da ti obraz bude dičan,
k'o
što j' ikad možda
bio, -
aj' a to se lako može,
ti to možeš,
Srbadijo!
Sve to može
složna
volja, -
de, pokaži
to Mađaru,
pa da taki s duše
spereš
stare grehe, kletvu staru.
(1872)
|
