|
Kakvi tebe, srce,
tajni jadi lome,
te me
često moliš:
Pokloni me kome!
Ta u mojim grudma
pakost te ne slama,
u vinu te kupam,
ležiš
na pesmama.
Na to meni srce:
Dobro j' meni tudi,
al' bi vreme bilo
da promenim grudi.
Združiće
se sreća
da me tamo prati,
odakle
ću tebi
novu sreću
slati.
Ta znaš
li kad grli
svako zlato svoje,
znaš
kako te boli
samovanje tvoje!
Tako moje srce
često mi se moli,
a ja
ću mu reći:
Utoli, utoli!
Znaš
li gde na svetu
anđelsku
priliku,
anđela
po duši,
anđela
po liku.
Pune oči
žara,
puna usta slasti,
mirisava nedra
puna bujne strasti;
milo
čedo, kome
u pogledu piše
da ni samo ne zna
za
čime uzdiše;
što bi znalo
čarne
ne sklapati oči
grleći,
ljubeći
tri božije
noći.
A
četvrte kad bi
leglo da počiva,
molilo bi boga
da o meni sniva;
što bi osećalo
da ga ljubim jako,
a ljubit me znalo
bar upolak tako;
što bi u radosti
sa mnom suze lilo, -
hej, koje bi moje,
samo moje bilo.
Tako ja mom srcu
zborim više
puti,
a ono zadršće,
snuždi
se - pa
ćuti.
|
|
