|
Bejaste li, braćo
moja mlada,
da l' bejaste vi na groblju
kada,
aj, na groblju, na golemu?
- Ta uvek smo mi na njemu.
Groblje j' zemlja kom se
hodi;
groblje j' voda kom se
brodi;
groblje - vrti i gradine;
groblje - brda i doline,
svaka stopa:
grob do groba.
Groblje j' spomen doba
sviju;
groblje - knjige sto se
štiju;
povesnica svih zemalja,
starostavnik cara, kralja,
i
čitulja viših
slika
izbranika, mučenika,
od početka
pamtiveka.
Sve j' to groblje -
al' je i kolevka.
Nema boja ni imena
u visini zvezdam' svima,
kamol' broja i spomena
u zemljici grobovima!
Milione progutala j' tama,
crna tama mnogih tisućleća,
niko ih se više
i ne seća,
- no pogdekom uvek gori sveća.
Il' je sveća,
il' je ime sveto,
il' su dela koja se ne gase,
pa redove nedoglednog
groblja
svojom zrakom krase.
Ti grobovi,
stari, novi,
oni sjaju
svakom naraštaju
-
kad se umlje u prošlost
udubi,
u tamnini da se ne izgubi;
kad se pustiš
u davnine svete,
u davnine i svete i klete,
da ti mis'o puta ne pomete.
To su vatre doglasnice,
pružajuć'
se iz daljnih eona
u povorci onoj dugoj -
dosvetljujuć'
jedna drugoj
strujom koja napred leti,
tezeć'
samo jednoj meti, -
pa se tako svetle mlazi -
pa se više
svetli trazi
Jednog duha raznih
doba,
duha kome nema groba.
- U grob samo sruši
kosti,
strese pep'o koj' mu smeta
bržem
buju viša
leta
k uzvišenoj
budućnosti.
Ko s' osvrne da pogledi
bistrim okom i pogledom
na grobove ove svetle,
povesnice dugim redom,
mora
čuti kako j'
živo,
kroz vekove, kroz maglinu,
ded unuku, otac sinu,
borac borcu dovikiv'o:
"Gde ja stadoh - ti
ćeš
poći!"
"Što
ne mogoh - ti
ćeš
moći!"
"Kud ja nisam - ti
ćeš
doći!"
"Što
ja počeh
- ti produži!"
"Još
smo dužni
- ti oduži!"
To su zbori, to su glasi
kojima se prošlost
krasi,
što prodiru kroz svet
mračni
sa grobova onih zračni'
spajajući
gromkim jekom
i božanskom
silom nekom,
spajajuci vek sa vekom
i
čoveka sa
čovekom.
Oko svakog svetlog groba
(baš
k'o gore oko zvezda)
povesnica priča
ovo:
hvatalo se neko kolo,
kolo mlado, kolo novo,
nove klice stara nada,
novo cveće
stabla stara.
Duše
čiste, srca mlada,
naslednici svetog
žara; -
tu se sleg'o
život mladi
da se s grobom razgovara.
I ti pade, dragi brate!
"Nisam, deco, vas dok
traje!"
Je l' ti borba bila teška?
"Pokušajte,
milina je!"
Šta si hteo? - kud si
poš'o?
"Tamo kud se stići
mora!"
Zar je vera tako jaka?
"Uvek jača
od zlotvora!"
Malo nas je koj' bi smeli. -
"Al' vas jaka sila kreće!"
Zar ko može
stići
celi?
"Ko posumnja, nikad neće!"
A ko behu oni divi
koji su te napred zvali,
koji su ti krila dali,
koji su te ojačali?
"To bejahu ideali!
Bez njih nema više
leta
nad oblakom mraka gusta,
bez njih bi se malaksalo,
bez njih bi se brzo palo,
svet bi bio grob bez cveta,
život
prazan, - mladost pusta!"
Oko svakog svetlog groba
prikuplj'o se
život novi,
naslednici svetog
žara,
kupili se sokolovi,
pijuć'
dušom
svetle zrake. -
Jest', tako je, braćo
draga,
ti grobovi nisu rake,
već
kolevke novih snaga!
I vama je, jaoj, pao
stegonoša
dičnog
stega, -
al' je sin'o grobak novi, -
vi stojite oko njega.
Tu pogleda brat na brata,
p' onda gore, p' onda u se;
grudi dršću,
usta
ćute,
ali duše
razum'u se.
Da l' to snaga niče
nova? -
- Daruj, bože,
blagoslova,
da vas združi
bratska sloga,
zavetnike koji s' kupe
oko groba
Ðurinoga!
(1879)
|
