|
Mračni,
kratki dani,
sumorno jesenje,
na nebu oblaci, -
na srcu kamenje.
Sestra moja bolna,
oca, majke nema, -
ja je ljubim, grlim
rukama obema, -
grlim, ljubim, teim
-
al' sumorno veče
k'o da pesmu peva:
"Oj, pelen-pelenče!"
Oj, ne znam je teit,
srce mi je stena;
lepe
li je tei
drugarica njena, -
to rumeno
čedo,
melem naih
rana,
to proleće
ivo
sred jesenjih dana.
Oh, rumeno
čedo,
proleće
i cveće,
zna
li onu pesmu:
"Oj, pelen-pelenče!"
Sestro moja, sele,
tebe melem vida,
mene tuga mori,
srce mi se kida.
Reci tvojoj druzi, -
oh, ne reci,
ćuti, -
ne znam ni sam
ta je
to mi duu
muti.
Aj, rumeno
čedo,
proleće
i cveće,
ja znam onu pesmu:
"Oj, pelen-pelenče!"
Sestro moja, sele,
odlani mi tugu,
oj, zagrli, sestro,
svoju vernu drugu,
pa joj reci, reci...
Oj, ne reci,
ćuti,
bolje je nek ne zna,
neka i ne sluti.
to da
čuje jade
kad razumet neće,
-
tuna
je to pesma:
"Oj, pelen-pelenče!"
|
|
